1997. Beogradski Univerzitet, Filozofski fakultet, Casopis seminara za Istoriju moderne umetnosti “3+4”, nova serija 1997/2

IZLOŽBE

	One finger, 1996.

IVAN STANIC
Galerija Nova, Pancevo
06. 12. - 20. 12. 1996.

Tokom osamdesetih i devedesetih Ivan Stanic neprestano komunicira sa sofisticiranim tehnološkim derivatima: kompjuterski programi, video igre, video spotovi, film, eksperimentalna fotografija, muzika... Taj kontinuum interaktivnog dejstva prouzrokovao je svest o mogucnom pronalaženju sebe u sistemima tehnološke svesti. Prolazak kroz “hipertekstualni” lavirint virtuelne realnosti teži je od onog Tezejevog kroz lavirint Knososa, jer junak je bio ljubimac Arijadne i boginje Atene, a “kauboj” (sandog po B. Sterlingu) usamljeno luta mrežom nekakvog mikrosveta cije su granice gde i granice uma. U slucaju Ivana Stanica, interfejs koji se koristi kao redovna dnevna “doza”, prouzrokovao je nesto mnogo znacajnije - pokrenuo je kreativnost i obogatio je drugacijim sadržajima. Ivan Stanic je vrlo rano razumeo brze promene, starenje tehnologije i njen rast, pa je poceo da stvara artefakte koji su predstavljali stalno kretanje, prevazilaženje zadatog i postignutog. Njegova umetnost je, posta(ja)la višeslojni fluksus. O ciklusima radova se može samo uslovno govoriti, jer je svako delo autohtono, cime se poništava mogucnost fiksacije odredenog stvaralackog perioda. Na tematsko-sadržajnom, ali i na formalno-plastickom nivou postoji autonomni kompleks svakog pojedinog dela i pored toga sto je relacija part one - part two ponegde jasno citljiva. Postojeci jezicki obrazac je sredstvo da se materijalizuje ono sto je primarno za svest i senzibilitet autora, a nipošto cilj i sebi svrha. Onoga trenutka kada se ukaže mogucnost radikalnog prebacivanja na nove medije, drugih/drugacijih modela izražavanja od dosadašnjih (slikarstvo, fotografija), Ivan Stanic ce postati manipulator i korisnik tih novih sredstava razlicitih zakonitosti.

Predstavljeni radovi na ovoj izložbi objedinjeni su imeniteljem Morfing. Rec etimološki upucuje na oblik ili oblikovanje, dok njena semantika u datom kontekstu pokazuje "postepeno pretvaranje jednog oblika u drugi korišcenjem komjuterskog software-a". Taj efekt oblikovanja do odredene željene faze, poslužio je kao idejni, spekulativni plan dela koji se provodi tradicionalnim slikarskim tehnikama i sredstvima, cime autor ostaje unutar granica konvencionalne slike. “Ucenje od kompjutera” ukazuje se kao "informacijska mreža" otvorenog sistema sa brojnim reperima i modusima proizvodnje dogadaja.

Na culnom planu slike, princip takve pozajmice konkretizovan je nanošenjem intenzivne sinteticke boje (fluorescentni pigmenti) na platno, metodom kompjuterskog slaganja tacaka (piksela). Time se postiže efekt suptilne tonske gradiranosti i segmentirana nivelacija plastickih zona slike.

Drugi nivo esteticke spoznaje predstavlja ikonografski plan dela. U njemu se lik pojavljuje kao "trenutno promenjivi i transformatibilni u bilo koji drugi identitet iz istorije teatra, umetnosti, književnosti, filma, fantazije". Preciznije, lik je "protejska priroda, za koju se ne zna da li se nalazi u procesu dolaženja ili u procesu nestajanja", ili kako sam autor kaže, to je “pokušaj prikazivanja stanja pri kome se ne može uociti moment stvaranja ili moment dezintegracije". Ovakva morfing puzzle version situacija, samo je simulacija u realnom dvodimenzionom prostoru slike, tj. otvoreno polje za citanje iz razlicitih pozicija. Zahvaljujuci tome, realni prostor se interpretira kao moguca matrica, kao kiberprostor sa svojim adekvatnim predstavljackim potencijalom. Bez obzira na mogucnost dvosmernog fluksa deformisanog stanja fizionomije, njene razgradnje ili integracije, celokupna evolucija umetnosti Ivana Stanica primarno ukazuje na prvi tok: forma se razvlaci, gužva, lomi, zdruzgava, cepa, usisava u sebe svoje svojstvo i postaje matrica, sam prostor predstave. (Isto tako je kompjuterski virus Kuang 11 u Neuromanseru stvarao sadejstvo sa tkivom leda Veštacke Inteligencije). Tamo gde ekstenzivna forma doseže kulminativnu poziciju, prepoznaje se oko, kao najvažnija fokusna tacka. Odatle se serpentinaste linije šire u svim pravcima i stvaraju neku vrstu mreže, one se gomilaju i razuduju izlazeci iz polja vizuelne percepcije; sinusoidnost ucestalih i simultanih kružnih ritmova tvori iluziju fluida i mogucnost spajanja više slika u jednu, po principu “lego” kockica, tj. interferencije planova slike. Lik/likovi deluju kao proizvodi mutagenetickih agenasa: terioantropomorfi, kiborzi, androgini spojevi, i kao takvi, ne mogu se dovesti do konacne identifikacije. Uporedeni sa analognom digitalnom predstavom u ekranskom/virtuelnom prostoru, oni su takode "lomece i aktivirajuce iritacije" na poziciji 0-1, ON-OFF, ili-ili, jeste-nije...

Treci model opaženog/memorisanog odnosa izmedu autora/subjekta i kompjutera/objekta, u ravni je posrednog, dubljeg estetickog razmatranja. Taj model se ukazuje u vidu suštinske introspekcije u ambijentu poznih devedesetih - poniranje u nepregledni mikrosvet sopstvenog tela, kontempliranje o unutrašnjem prostoru sopstvene virtuelnosti. Relacija covekov organizam - kompjuterski program, finalizovana fenomenom virusa, u stvaralaštvu Ivana Stanica sve cešce postaje realna ikonografska dominanta.

U ovoj "informacijskoj mreži" otvorenog sistema uticaja i interfejs veza, na cetvrtom podeoku naše esteticke sonde nalazi se sublimno koketiranje autora sa iskustvom rejva. Svaki element uticaja u ovom slikarstvu ekvivalentan je semplu, sto je gradivna jedinica jednog zvucnog bloka/paketa na rejvu. Tehno dogadaj se shvata i kao ritual, obred, mogucnost da se "nesavladivi" ego poništi i izgubi u zanosu ekstatickog plesa i kompleksnoj emfatickoj omamljenosti cula. Glavni šaman je aktuelni DJ rezident koji upravlja životima inicijanata. Ivan Stanic je i šaman i inicijant - ambivalentna kreatura koja publici omogucuje asocijativno kruženje po kori jedne simbologije.