'Slepi mis'

Manipulisanje telom kao robom i stvaranje modernog oblika reklame je proces masovno zapocet nakon Oktobarske revolucije i Svetske krize 1929. godine1. Naknadnim procesuiranjem, reklama je ubrzala sopstveni nestanak, njeno rastvaranje kao specificnog oblika ili, naprosto, kao medijuma2. Reklama je ta koja se poigravala sa smislom i koja je došla do tacke kada je prestala da bude prenosnik informacija (da li je to ikada i cinila?)
Novi elektronski mediji su pre otišli u pravcu apsolutnog uprošcavanja procesa no što je to cinila propaganda na svom skromnom nivou, još imaginarnom i spektakularnom. Informacija, u kibernetickom smislu reci, okoncava vladavinu reklame. Propagandna strast se prenela na racunare i na informaticku minijaturizaciju svakodnevnog života3. A gde je umetnost? Vizuelnost poruka i ’smisao’ tekstualnog dela su toliko slicni, da i sama reklama sa lakocom simulira umetnost. Svojstvo novog medija je emulacija – to je karakteristika koja je zbrisala granicu izmedu reklame i umetnosti. Ako je smisao postao transparentan, svaka emulacija u novom mediju ima identicnu težinu i dubinu. Kód reklame i umetnickog dela ima skoro identicnu strukturu. Kao da govorimo o dva lanca DNK.

Stvarnost više ne utice na stvaranje informacije, i na kraju, umetnosti. Registar fantazije, gde je razmena nastala na liniji stvarnost-fantazija, u novom mediju menja smer. Danas uglavnom govorimo o smeru uticaja novog medija na kreiranje ’stvarnosti’. U kupovinu se više ne ide radi proizvoda, nego radi same kupovine. Proizvodi su izgubili svrhu, osim u slucaju onih koji zadovoljavaju ’egzistencijalne potrebe’. Naša Želja i fascinacija nisu više u registru konkretnog, ’realnog’. Virtuelnost je preuzela na sebe teret želja i potreba. Mi se virtuelno praznimo.

A šta je sa vezom nauke i umetnosti? Ta spona je ponovo aktuelna nakon dugog niza pokušaja da se stvore medusobna cvrsta uporišta. Razvoj tehnologije je doprineo ponovom zbližavanju. Danas taj spoj omogucava mnogo prodornije širenje umetnosti nego što je to nekada cinila upotreba reklame. U jednom umetnickom produktu pronalazimo karakteristike reklame, labaratorijskih eksperimenata, umetnickih intervencija i, ’živog bica’. To je transgenetski umetnicki rad koji kombinuje ljudski genetski materijal sa genomom kaktusa. Rezultat je kaktus sa ljudskom kosom. Emulirani kód, izmenjen na nivou strukture lanca DNK i pušten u ’stvarnost’.

	'Ptica'

Autorka Laura Cinti kaže:
“Interesuje me anti-seksualnost, pri cemu ovo falusno stablo sa isturenim bodljama posebno oznacavam. Kosa je znak reprodukcije, oznacava promenu na našim telima koja postaje ili je postala seksualna. Tako kaktus sa kosom postaje seksualni simbol. Mislim da je ova perverzija povezana sa kulturnom klimom genetskog inženjeringa: transgenetsko je videno kao anti-seksualno, aseksualno, jer je direktno povezano sa prirodnim reproduktivnim procesom. Kaktus projekat dovodi tu perverziju u fokus i obrce je. Kaktus sa svojom kosom pokazuje sve želje, sve znakove seksualnosti. Nece biti uhvacen u zamku. Hoce da bude osloboden. Žudnja je ulaz u svet vrsta misticnog pejzaža. Interesuje me ova žudnja, koja želi da se pojavi.”

Diskurs falusnog i dovodenje u pitanje same seksualnosti koju Cinti oduzima genetskom inženjeringu, na istom je nivou kao i poricanje ucitavanja seksualnog u sam registar fetiša. Ali ovde je rec o necem drugom. Genetski inženjering se meša u proces stvaranja. On je taj koji je seksualan po default-u. Seks u izvornom, biološkom smislu. Ocistite spoljašnje nivoe kod uobicajenih predstava seksa i dobijate kódove koji se preplicu. Cist Seks. Kao i genetski inženjering.

Proces ide dalje: “I svinje mogu leteti.” Finac Oron Catts i Englez Ionat Zurr su se poigrali sa apsurdom literarnog i nadrealnog i kreirali ‘svinjska krila’. Ona su deo izložbe Kulture tkiva i umetnosti. Radovi su nastali u labaratoriji Symbiotic A na Univerzitetu Zapadne Australije (predstavljene na Bijenalu Australijske umetnosti 2002. u Adelejdu). Krila predstavljaju odgovor umetnika na buducnost i sastoje se od polu-živih entiteta-objekata, delimicno živih, a delom konstruisanih.

Proces izrade ovog umetnickog dela se sastojao od korišcenja osnovnih celija koštane srži izdvojenih iz kosti svinje. One su se uzgajale u dvodimezionalnom sloju oko 4 meseca. Zatim su ubacene polimerni konstrukt. Druge celije su uzgajane u posudama za tkiva, gde je nastala celijska suspenzija. Ona je zatim stavljena u konstrukt u mikrogravitacionom bioreaktoru. Tu im je omogucen rast u tri dimenzije. Neke od prvih ‘proizvoda’ umetnici su stavili u formalin, zatim isušili i obložili zlatom da bi ih sacuvali. Ti primerci su izlagani zajedno sa živim. Ono što je dodatno obogatilo izložbu je interakcija sa publikom. Ona je bila pozvana da ucestvuje u ritualu hranjenja izbacujuci staru hranu i dodajuci novu u bioreaktor. Drugi poziv je bio usmeren na ‘ritual ubijanja’, kada im je dozvoljeno da izvade krila. Ovim cinom autori su podvukli dva ekstremna cina: nasilje i brigu.

Pre nego što je Napster ‘pao’, autori su ’skinuli’ dosta svinjskih pesama, od Looney Tunes do heavy metal-a i puštali celijama dok su se razvijale u bioreaktoru. Mislili su da ce biti bolja distribucija celija uz muziku.

Po recima autora, krila su, istorijski i kulturno, predstavljala i kreature i andele. Pticija krila upotrebljavana su za andele, a za zlo, kao što su vampirova krila, upotrebljena su krila slepog miša. Treca opcija je najviše kulturološki oslobodena: pterosaurus. Stvorili su tri oblika i dodali boje koje idu sa njima: plavu za andeoska, crvenu za davolja i zelenu za dinosauruska krila.

Treci primer je rad Marte de Menezes, koja je provela nekoliko godina u istraživackim laboratorijama dokazujuci da one mogu biti umetnicki studio. Rodena u Portugaliji, trenutno boravi na Imperijal koledžu u Londonu.

Marte de Menezes objašnjava:
“Bila sam veoma uzbudena oko ideje da se može stvoriti umetnicki koncept na leptiru, koji bi imao karakteristike slike ali i nešto bitnije, jer je on sam po sebi živa forma. Moji leptiri imaju šare na krlima koje ne možete videti u prirodi. Kreirala sam ih intervenišuci nad njihovim mehanizmima razvoja sa veoma tankom iglom, dok je leptir još uvek bio u cauri. To se može raditi sa velikom preciznošcu.”

	'Pterosaurus'

Povodom pitanja simetricnosti, ona kaže:
“Krila leptira su u prirodi simetricna. Menjajuci samo jednu stvar, promenila sam leptira u nešto što definitivno nije prirodno. To je bila igra: da li je prirodno ili ne? Sve je na leptiru prirodno jer nisam ništa dodala. Samo sam menjala šare. Ali to nije prirodno. To cini da se zabrinemo oko toga šta je zaista ‘prirodno’ ili ne.“

A koja je razlika izmedu umetnika i naucnika? Da li su razliciti ciljevi umetnika koji teži estetskom, koristeci se naucnim sredstvima, od naucnika koji zanemaruje estetiku prolazeci istu proceduru? I gde je granica izmedu slucajnog koje uzimamo kao parametar kada govorimo o nauci i umetnosti?

Odnos slucajnosti i greške operiše na istim nivoima matematicke verovatnoce. Momenat greške je presudan. Ali, ona nije nešto 'loše’, nekontrolisano ili nekreativno. Naprotiv. Kao što jedan zamah krila u Indiji inicira stvaranje uragana na americkom kontinentu, tako i 'greška’ usmeri (r)evoluciju. Nekada se to dešavalo 'priirodno’ dok sada covek stvara 'greške’ u cilju obogacivanja 'prirodnog’. Konacno možemo uticati na sam cin stvaranja. Registri polova se preplicu kao i lanci DNK. Nekada virtuelno sada konkretno.

Umetnicki artikl je konacno objedinio sve karakteristike savremenog medija postajuci deo ’realnosti’. Tehnologija je ta koja posreduje izmedu 'prirodnog’ i 'neprirodnog’, nemilosrdno brišuci granice izmedu 'realnosti’.

Savremena minijaturizacija svakodnevnog života je omogucila ovaj korak. Skoro neprimetno prevazilazimo granice izmedu 'artificijelnog’ i 'prirodnog’. Sve se može minijaturizovati, predstaviti svojim kodom, izmeniti i vratiti u ’realnost’ kao da je oduvek i postojalo. Jer, vreme u novom mediju nije linearno. Tu nema vertikalne hijerarhije. Samo horizontalno grananje i umnožavanje gde vreme i prostor mogu menjati parametre u zavisnosti koji algoritam realnosti želimo da upotrebimo. Primenimo dalje sve ove mogucnosti na ’realnost’, kao što su gore navedeni primeri, i dobijamo savremenost koja je najslicnija usavršenom supermarketu.